Ka­da je na­ja­vi­la da će na­stu­pa­ti u KIC-u „Bu­do To­mo­vić“ u Pod­go­ri­ci, pop pje­va­či­ca Alek­san­dra Ra­do­vić ni­je ni slu­ti­la da će ula­zni­ce za njen so­li­stič­ki kon­cert bi­ti ras­pro­da­te za sa­mo če­ti­ri sa­ta. Upr­kos ovom re­kor­du ka­kav se u Cr­noj Go­ri u sko­ri­je vri­je­me ne pam­ti, Alek­san­dra za se­be ne mi­sli da je zvi­je­zda.
- Dra­go mi je što lju­di vo­le mo­je pje­sme i sreć­na sam što je bi­la ta­ko do­bra re­ak­ci­ja i u Be­o­gra­du, i u No­vom Sa­du, i u Sa­ra­je­vu, a sa­da i u Pod­go­ri­ci – ka­že Alek­san­dra za „Dan“. - To je po­ka­za­telj da je no­vi al­bum do­bro pro­šao kod pu­bli­ke, da im se pje­sme do­pa­da­ju i da je ci­je­la eki­pa ko­ja je bi­la an­ga­žo­va­na i na al­bu­mu i na or­ga­ni­za­ci­ji kon­ce­ra­ta do­bro ura­di­la svoj dio po­sla.
Kad će­te ima­ti no­vi kon­cert u Pod­go­ri­ci, a ka­da će­te „pro­kr­sta­ri­ti” Cr­nom Go­rom, jer oči­to da je pu­bli­ka ovdje i te ka­ko želj­na Va­še mu­zi­ke?
- No­vi kon­cert u Pod­go­ri­ci će vje­ro­vat­no bi­ti po­no­vo u ne­ko sko­ri­je vri­je­me. U pla­nu je kon­cert u Her­ceg No­vom na Kan­li Ku­li vje­ro­vat­no u ju­lu, a u sep­tem­bru u na­stup u Ba­ru. Mo­žda ću u Bu­dvi pje­va­ti na lje­to, ali s ob­zi­rom na to da ci­je­lom re­gi­o­nu ne­do­sta­ju kon­cert­ne dvo­ra­ne, ve­o­ma je te­ško, na­ža­lost, na­ći ade­kva­tan pro­stor.
Da li ste raz­mi­šlja­li da pra­vi­te kon­cer­te po po­zo­ri­šti­ma?
- Na­rav­no. U po­zo­ri­štu je sve dru­ga­či­je: i mi­ris, i sa­la, i pu­bli­ka, i aku­sti­ka. Već sam na­stu­pa­la u Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma; že­lje­la sam da pje­vam i u Srp­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu u No­vom Sa­du, ali no­va po­li­ti­ka ove ku­će je da je ona re­zer­vi­sa­na sa­mo za glum­ce. Sma­tram da je ti­me No­vi Sad hen­di­ke­pi­ran za do­bre iz­vo­đa­če ko­ji su mo­gli fi­no, kul­tur­no i do­sto­jan­stve­no da na­stu­pe u tom pro­sto­ru, kao što smo to ra­di­li i ra­ni­jih go­di­na. U ma­njim mje­sti­ma to bi mo­gli da bu­du do­mo­vi kul­tu­re, ali u njih du­go vre­me­na ni­je ula­ga­no, pa kad po­sta­vi­te ne­ku ozbilj­ni­ju sce­no­gra­fi­ju, ne­ma ni lo­gi­ke a i ne is­pla­ti se.
Ka­ko će iz­gle­da­ti kon­cert­ni re­per­to­ar u Pod­go­ri­ci i ko će Vam bi­ti go­sti na sce­ni?
- Na­pra­vi­li smo set li­stu ko­ja je ista za sve gra­do­ve u re­gi­o­nu. Ono što je bi­lo u Be­o­gra­du i No­vom Sa­du, to će bi­ti i u Pod­go­ri­ci i u svim dru­gim gra­do­vi­ma. Od­lu­či­la sam da ne­mam go­ste; s ob­zi­rom na to da me du­go ni­je bi­lo, že­lje­la sam da to bu­de noć ko­ja će bi­ti po­sve­će­na sa­mo pu­bli­ci i me­ni.
Na­pu­ni­li ste Cen­tar „Sa­va” u Be­o­gra­du, pje­va­li ste u no­vo­sad­skom „Spen­su”, pri­je to­ga u Sa­ra­je­vu. Ima li, bez ob­zi­ra na mu­zič­ku „ki­lo­me­tra­žu”, tre­me ka­da od­lu­či­te da „za­gri­ze­te” ta­ko „kru­pan za­lo­gaj” kao što su ve­ći kon­cert­ni pro­sto­ri?
-Ve­ći kon­cert­ni pro­sto­ri sa­da su „Are­na“ u Be­o­gra­du i sta­di­on Ko­še­vo u Sa­ra­je­vu, a Cen­tar „Sa­va“ i „Spens“ su pro­sto­ri ko­ji go­di­na­ma funk­ci­o­ni­šu, pa ni­je bi­lo pre­tje­ra­ne bo­ja­zni. Na­rav­no, uvi­jek se pi­ta­te ka­ko će­te pro­ći, ali ni bli­zu kao ka­da je tre­ba­lo da na­stu­pam u nji­ma pr­vi put.
Ni­ste raz­mi­šlja­li o „Are­ni“?
- Mo­ja mu­zi­ka je emo­tiv­na i sen­zu­al­na, a ot­ka­ko smo uve­li no­ve in­stru­men­te i no­ve mu­zi­ča­re do­bi­la je ne­ku div­nu to­pli­nu i bar­šun ko­ji se gu­bi u ta­kvim pro­sto­ri­ma. Da­le­ko od to­ga da kon­cert u „Are­ni“ ne mo­že da bu­de ro­man­ti­čan; išla sam da slu­šam Ša­de i kon­cert je bio sa­vr­šen, ali iza to­ga sto­ji ozbilj­na pro­duk­ci­ja i ma­ši­ne­ri­ja. „Are­na“ osta­je kao iza­zov.
Vi i Ser­gej Ćet­ko­vić se „tu­če­te“ ka­da je ri­ječ o pje­sma­ma ko­je mla­den­ci bi­ra­ju za pr­vi svad­be­ni ples. Va­ša „Ču­vam te“ i Ćet­ko­vi­će­va „Po­gle­di u ta­mi“, a od­ne­dav­no i „Re­ci da“, vo­de „mr­tvu tr­ku“. I ka­ri­je­re vam se pre­pli­ću, pri­ja­te­lji ste i van sce­ne. Da li ste raz­mi­šlja­li da sni­mi­te du­et sa njim, jer je pje­sma „Pr­sten na sto“ ko­ju ste za­jed­nič­ki ot­pje­va­li na nje­go­vom kon­cer­tu od­lič­no pro­šla?
- Lju­di „Pr­sten na sto“ do­ži­vlja­va­ju kao du­et­sku pje­smu, iako to ona ni­je. Ser­gej je sni­mio, ali smo če­sto jed­no dru­gom go­sto­va­li na kon­cer­ti­ma, pa smo je pje­va­li za­jed­no. Sje­ćam se da sam u osmom mje­se­cu trud­no­će išla u Sko­plje da mu bu­dem gost na kon­cer­tu. Ni­smo ima­li u pla­nu du­et, ali ni­kad se ne zna.
Ve­ći­na Va­ših ko­le­ga ima ma­le ri­tu­a­le pred iz­la­zak na sce­nu. Zdrav­ko Čo­lić, na pri­mjer, vo­li da se osa­mi na dan kon­cer­ta, dok ve­ći­na folk in­ter­pre­ta­to­ra prak­ti­ku­je opu­šte­no dru­že­nje sa mu­zi­ča­ri­ma ko­ji će ih pra­ti­ti na na­stu­pu. Ka­ko iz­gle­da­ju Va­še pri­pre­me za kon­cert?
-Vo­lim da bu­dem u neo­ba­ve­znoj at­mos­fe­ri, a pred na­stup vo­lim da se osa­mim i da se ras­pje­vam.
Sni­ma­te lju­bav­ne pje­sme. Ka­kav je Vaš stav o ko­le­ga­ma ko­je su se opre­di­je­li­le za an­ga­žo­va­nu mu­zi­ku u ko­joj kri­ti­ku­ju vlast?
-Mi­slim da je to sjaj­no. U ne­kim ra­ni­jim go­di­na­ma i sa­ma sam pi­sa­la ta­kve tek­sto­ve; vje­ro­vat­no u na­le­tu ne­mo­ći, bi­je­sa i sve­ga što mla­di osje­ća­ju ka­da ni­su u sta­nju da eg­zi­sti­ra­ju na osno­vu svo­jih kva­li­te­ta, zna­nja, umi­je­ća, obra­zo­va­nja... U tom smi­slu, Mar­če­lo mi je fan­ta­sti­čan. Di­vim se lju­di­ma ko­ji ima­ju hra­bro­sti da is­tu­pe sa ne­čim što ve­ći­na mi­sli, ali se svi pla­še da iz­go­vo­re.
„Euro­song“ je ma­ni­fe­sta­ci­ja oko ko­je se uvi­jek „lo­me ko­plja” na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma. Ka­ko ocje­nju­je­te na­stu­pe cr­no­gor­skog pred­stav­ni­ka Slav­ka Ka­le­zi­ća i pred­stav­ni­ce Sr­bi­je Ti­ja­ne Bo­gi­će­vić, kao i nji­hov pla­sman?
-Gle­da­la sam Ti­ja­nin na­stup, jer je bi­la pr­va. Ona je sja­jan vo­kal, do­bi­la je su­per pje­smu, od­lič­no je iznijela, ali „Euro­song“ odav­no ni­je mu­zi­ka, to je sve osim vo­kal­nih spo­sob­no­sti, do­bre kom­po­zi­ci­je i tek­sta. Sad su to već ma­sko­te; što je čo­vjek na­ka­zni­ji, to je in­te­re­sant­ni­ji. Žao mi je sva­kog ko se ni­je pla­si­rao da­lje, a sva­ka­ko je to za­slu­žio na osno­vu vo­kal­nih kva­li­te­ta. Cr­no­gor­skog pred­stav­ni­ka ni­sam gle­da­la, sa­mo sam na Tvi­te­ru vi­dje­la ka­ko iz­gle­da.
On se u pot­pu­no­sti uklo­pio u no­ve za­htje­ve „Euro­son­ga”?
-Za­i­sta ne bih da ko­men­ta­ri­šem.
Či­ni se da kod Vas ne­ma gre­ške kad je po­sao u pi­ta­nju, da ste ne­mi­lo­srd­no sa­mo­kri­tič­ni, ali isto ta­ko i da ste pre­vi­še „steg­nu­ti” u me­dij­skim na­stu­pi­ma. Ko­li­ko to umi­je da op­te­re­ti čo­vje­ka?
-Kad je po­sao u pi­ta­nju, ap­so­lut­no sam po­sv­e­će­na. Kad je ri­ječ o me­dij­skim na­stu­pi­ma, svi mi ko­ji smo pri­sut­ni u jav­nom ži­vo­tu mo­ra­mo da ima­mo od­go­vor­nost, na­še ri­je­či ima­ju te­ži­nu. Kad vam Bog mno­go da, a ja sma­tram da mi je dao, mo­ram da bu­dem ve­o­ma pa­žlji­va sa ri­je­či­ma. Na kra­ju, zbog ri­je­či će nam se su­di­ti. Vo­lim da sve što ka­žem bu­de ono što za­i­sta mi­slim i osje­ćam, ali svo­ju pri­vat­nost ne že­lim da di­je­lim sa jav­no­šću.
Da li se taj per­fek­ci­o­ni­stič­ki pro­fe­si­o­nal­ni stav „pre­lio“ i na Vaš pri­vat­ni ži­vot?
-Ni­je. Pri­vat­no sam opu­šte­na, uži­vam u nor­mal­nom ži­vo­tu.
Šta je za Vas nor­ma­lan ži­vot?
-Na pr­vom mje­stu, da re­al­no sa­gle­da­mo se­be. Po­tom, ni­je re­al­no tro­ši­ti hi­lja­de eura na gar­de­ro­bu u vri­je­me ka­da, na pri­mjer, ma­la Sne­ža ko­ja je pri­ku­plja­la no­vac za ope­ra­ci­ju sa­da pri­ku­plja no­vac za hra­nu. Ja­ko bih bi­la uni­že­na u sop­stve­nim oči­ma ka­da bih do­zvo­li­la se­bi da ku­pim sku­pu gar­de­ro­bu dok dru­gi ima­ju ta­kve ži­vot­ne pro­ble­me. Mo­je di­je­te se dru­ži sa dje­com ra­znih sta­le­ža, je­de ono što je­du dru­ga dje­ca, obla­či­mo se kao i dru­gi...
Me­di­ji su pre­ma Va­ma če­sto bi­li ne­ko­rekt­ni, po­go­to­vo kad ste pri­sta­li da bu­de­te član Pin­ko­vog ži­ri­ja. Ta­da je, re­klo bi se, sva­ko se­bi dao za pra­vo da Vas po­ni­ža­va ne bi li se­be po­ku­šao da uz­dig­ne. Ka­je­te li se da­nas što ste do­ni­je­li od­lu­ku da uče­stvu­je­te u emi­si­ji tog ti­pa i auto­mat­ski od se­be na­pra­vi­te „po­kret­nu me­tu“?
-Ako po­sma­tra­te iz dru­gog ugla, da su lju­di gle­da­li taj šou i da su vi­dje­li po­na­ša­nje te ili tih oso­ba i mo­je po­na­ša­nje u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma, da su vi­dje­li obla­če­nje te ili tih oso­ba i mo­je obla­če­nje, on­da je ima­lo smi­sla. Đu­le iz „Van Go­ga” pi­tao me je da li stvar­no mi­slim da će lju­di to mo­je po­na­ša­nje ra­zu­mje­ti; od­go­vo­ri­la sam mu da ho­će. Že­lje­la sam da bu­dem od ko­ri­sti ti­nej­dže­ri­ma ko­ji su ma­sov­no po­če­li da sr­lja­ju u go­lo­ti­nju, da pra­te lo­še mo­de­le, lo­še uz­o­re, ne­ke ne­va­spi­ta­ne vul­gar­ne oso­be ko­je su sti­ca­jem okol­no­sti tu gdje je­su... Mi stal­no ku­ka­mo ka­ko je ovo lo­še vri­je­me, ali mi smo to do­pu­sti­li. Mi, ko­ji smo se sklo­ni­li, na­pra­vi­li smo pro­stor oni­ma ko­ji su dru­ga­či­ji. Za­to mi je sjaj­no što je Ži­ka To­do­ro­vić u ne­kom ži­ri­ju, jer mi­slim da ra­zu­mi­je va­žnost to­ga bi­ti na fron­tu. Ja sam do­šla da po­gi­nem ča­sno, da u okvi­ru svo­jih mo­guć­no­sti po­ka­žem kul­tu­ru, ta­le­nat, vas­pi­ta­nje, obra­zo­va­nje, ali kraj­nje ne­pre­ten­ci­o­zno.
Ima­te li uti­sak da na­ro­du da­nas sme­ta­ju obra­zo­va­ni lju­di?
-To je ta­ko od­u­vi­jek. Lju­di­ma ne pri­ja­ju lju­di ko­ji su dru­ga­či­ji. Me­di­o­kri­te­ti su uvi­jek ima­li naj­bo­lji pro­laz. Ali, ako je sa­mo pe­to­ro lju­di u re­gi­o­nu pro­mi­je­ni­lo mi­šlje­nje i shva­ti­lo da ovim po­slom mo­že da se ba­vi i do­sto­jan­stve­no, da pje­va­či­ca mo­že da bu­de fa­kul­tet­ski obra­zo­va­na a ne sa­mo sa za­vr­še­na če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le, i da ter­min „pje­va­či­ca“ ne mo­ra uvi­jek da bu­de ko­ri­šćen u pe­žo­ra­tiv­nom smi­slu, on­da sam sreć­na. Ako ne, šta da se ra­di, bar sam pro­ba­la. Sne­ža­na Mol­do­van


Naj­sreć­ni­ja kao ma­ma

Ka­da ste naj­sreć­ni­ji - kao pop zvi­je­zda ili kao „obič­na že­na“ i ma­ma? I če­mu Vas je na­u­či­la kćer­ka?
-Naj­sreć­ni­ja sam kao ma­ma. Dje­ca su ve­li­ki uči­te­lji i ako ih slu­ša­mo, uvi­jek ne­što mo­že­mo da pro­mi­je­ni­mo kod se­be. Oni su kao ma­li an­đe­li ko­ji sve jed­no­stav­no vi­de i jed­no­stav­no nam uka­žu na to. Kćer­ka me je na­u­či­la da bu­dem to­pli­ja, nje­žni­ja, na­smi­ja­ni­ja, opu­šte­ni­ja...


No­vi al­bum kra­jem 2018.

Na „Car­stvo” smo če­ka­li se­dam go­di­na. Mo­že­te li da obe­ća­te da na­red­ni al­bum ne­će ugle­da­ti svje­tlost da­na tek 2023. go­di­ne?
-Ne vo­lim da obe­ća­vam, ali mo­gu da ot­kri­jem da imam pri­li­čan broj pje­sa­ma, i od no­vem­bra bi la­ga­no tre­ba­lo da ra­dim na al­bu­mu ko­ji će naj­vje­ro­vat­ni­je iza­ći kra­jem idu­će go­di­ne.


Du­hov­na mu­zi­ka

Ka­kvu mu­zi­ku slu­ša­te pri­vat­no?
-Ne­što la­ga­no, neo­p­te­re­ću­ju­će... Če­sto slu­šam du­hov­nu mu­zi­ku. Za vri­je­me stu­di­ja pje­va­la sam u cr­kve­nom ho­ru, u Sa­bor­noj cr­kvi u No­vom Sa­du. Po­ja­nje je od sko­ro po­če­lo da me za­ni­ma i ve­li­ki je iza­zov u teh­nič­kom smi­slu, vo­lje­la bih to da na­u­čim.